Икона “Тројеручица”

Posted in Девина Вода on Jun 17, 2012

Икона “Тројеручица”

Ова икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју чувао у личном параклису у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа, муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио тада још увек световњака, Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлина.

Управо у то време, почетком 8 века, појавила се јерес иконоборства (одбацивања и непоштовања светих икона), са седиштем у Константинопољу (Цариграду). Њен покретач је био византијски самодржац Лав 3 Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао као поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног списа написаног руком Светог Јована, затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу. Њу је наводно светитељ послао самом аутократору Лаву, постичући га да дође и без борбе загосподари градом да маском из кога отсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду, додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је он завереник против Валидовог калифата.

Икона Мајке Божије Тројеручице

Примивши и прочитавши посланице, калиф повероваа у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру Свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком  одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше пред иконом Богородице. Мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу, на икони и чу где говори да му је рука исцељена те да не треба више да се жалости. Само треба да испуни оно што је обећао, т.ј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стои на свом месту. Једино на оном месту де је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји шаку од сребра сличу одсеченој у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно излечени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрене предмете на којима су престављени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добиила име Тројеручица, будући да је Свети Јован додао трећу руку.

После овог чудесног исцелења Свети Јован, одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцелењог, калиф је разумео дејство Божије силе и затражијо опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Икона Пресвете Богородице Тројеручице

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проводи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини (код Јерусалима). Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (6 век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову патерицу, т.ј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, т.ј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештање да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручице, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице Млекопитатељнице.

После пет векова, 1217 године у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, Свети Сава, из манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирки оци затражише да се обавесте о непознатом монаху поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап његово место и причврстише га. Следећег дана Свети Сава Србски се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Светом Сави дадоше игумански штап, икону Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору.

Богородичну Икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом на Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, бива рукоположен за Архијепископа (1219 године) и одлази са Свете Горе у Србију. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347 године. Тада као посетилац на Свету Гору долази Србски Цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице и одлази у Србију.

До краја 14 века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништву манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије почетком 15 века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се набрзину и журно постарали да спасу највредније драгоценостио које су имали. Богородицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Пресвете Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Пресвете Богородице оно се зауставило недалеко од манастира Хиландара. Видевши и свативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше Икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са Иконом, сазидано је поклоничко место у сп’омен на тај догађај. Сваке године се врши литија са Иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак Иконе.

Тако је Тројеручица славно, са псаломпенијем и кадом, свећано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне Цркве манастира. То се догодило почетком 15 века.